Трибина

25.4.2024. године матуранти  Економске  школе  „Ђука Динић“ у   пратњи  одељењских  старешина  Тање  Петковић и  Зорана  Димитријевића присуствовали  су   трибини под насловом „На путу до 0 не турирај – матурирај“ која  је  одржана  у хали Партизан за средњошколце лесковачких школа.  Трибина је организована  од  стране Савета за координацију послова безбедности саобраћаја града Лесковца и Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије.
На  трибини је  одржано  предавање о  факторима  који утичу  на  безбедност,  препорукама  како  би  млади  требало  да  се  понашају у  саобраћају и које  су последице  саобраћајних  несрећа. Милан  Срдић  из  Агенције за  безбедност  саобраћаја који  је  као  младић остао  у  инвалидским  колицима због неношења заштитне опреме током  вожње  мотоцикла, обратио се речима:  „Живот  ми  се  окренуо  за  180  степени.  Ја  сам 2008.  године као средњешколац трећег  разреда доживео  саобраћајну  незгоду.  Возио  сам  мотоцикл и   нисам  носио  заштитну  опрему.  Из болнице  сам  изашао  пет  дана  пре  матуре и  уместо да  бирам матурско  одело ја  сам  бирао   инвалидска  колица да  дођем  на  матурско  вече.“ Његова лична  прича  оставила  је  снажан утисак  на присутне  матуранте.

У Економској школи Ђука Динић обележен Дан сећања на погром Срба на КиМ 2004. године”

У складу са упутством Министарства просвете први час посвећен је сећању на догађај из 2004. године.

Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и
Метохији марта 2004. године,који су организовали ОВК и албански екстремисти.
Мартовски погрому су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у
присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале.Непосредан повод за
реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака
у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин поток, за чију су смрт албански и
светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и других неалбанског
становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски
споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и
Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовније од 1999. године.
Процењује се да је више од 4000 људи изгнани из својих кућа, широм Косова и
Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучени и тешко
повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних
цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и
многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које
сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и
ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и
девет села. Свим догађајима је присуствовала или је у њима учествовала Међународна
мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20000 припадника КФОР-a, 3.000
припадника УНМИК -а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија
је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом
мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали
као”серију акција”, затим као “организовану акцију” и “спонтану реакцију”.
И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно
истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање
неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.